Ko je bio Udo Ulfkote?
(Biografija napisana za srpsko izdanje)
Pored Petra Šol-Latura, Udo Ulfokote je najznačajniji nemački novinar. I sam Ulfkote je govorio kako je za njega bila čast da se družio sa Šol-Laturom koji je za života bio novinarska legenda. U mladosti, Šol-Latur je vojevao u Legiji stranaca. Kasnije je postao čuveni ratni reporter koji je decenijama izveštavao sa ratišta iz Azije i Afrike.
Za razliku od većine nemačkih novinara i medija sa Zapada, Šol-Latur je nemačku i svetsku javnost obaveštavao i o zločinima koje su posle Drugog svetskog rata počinili američki vojnici u brojnim vojnim pohodima protiv „neposlušnih“ vlada i naroda. A Vašington je agresivne, krvave ratove pravdao porukama da brani „slobodu, demokratiju i vitalne interese Sjedinjenih Država“.
Udo Ulfkote je sedmnaest godina radio za dnevni list Frankfurter algemajne cajtung. Te nemačke novine mogu da se, po svom značenju u javnosti, uporede u Srbiji, recimo, sa Politikom. Ove novine, poznatije kao FAC, glavni su organ nemačke političke i finansijske elite.
Ulfkote je kao dopisnik frankfurtskog lista godinama izveštavao, pre svega iz muslimanskih država, kao i njegov veliki uzor Peter Šol-Latur. Posle ujedinjenja Nemačke počeo je da tekstove objavljuje i u opozicionoj štampi. Posledica: prisiljen je da 2003. napusti dobro plaćeno mesto u Frankfurter algemajne cajtungu. Najkasnije 2007. dobio je etiketu da je islamofob, te da njegovi članci ne odražavaju političku realnost, već pripadaju žanru „teorija zavere“. Ovakava osuda nemačkih vodećih medija, međutim, nije naškodila Ulfkoteu. Naprotiv, najuticajniji mediji su negativnom kritikom pomogli Ulfokoteu da se njegove knjige još bolje prodaju.
Ja sam za ime Udo Ulfkote prvi put čuo 1997. Tad je on još radio za Frankfurter algemajne cajtung i mnogo pisao o radu nemačke obaveštajne službe „Be-en-de“ (BND). Njegovi tekstovi bili su za mene pravo otkriće, nešto neverovatno, senzacionalno.
Pisao je, na primer, o albanaskoj mafiji. Informacije su „curile“ iz nemačke obaveštajne službe. Aktivnost albanske mafije je registrovana u Makedoniji, Albaniji a pre svega na srpskom Kosovu. Albanci-mulsimani koristili su odlične veze sa islamskim svetom. Novac od trgovine drogom Albanci su koristili da razviju separatističke aktivnosti u Srbiji. Ilegalna trgovina heroinom postala je za albansku mafiju glavni izvor prihoda kojim su finansirali terorističke aktivnosti protiv Beograda. Ovakvo pisanje, za vodeće nemačke medije, bilo je u to vreme tabu. Jedini ko je imao hrabrosti da o tome piše bio je Udo Ulfkote.
Čitalac teško može danas da sebi predstavi šta je u to vreme značilo da jedan novinar tako istupa. Celokupna nemačka štampa vodila je kampanju protiv Srbije, satanizovala predsednika Slobodana Miloševića i srpski narod. Nacisti našeg vremena su Srbi, a Milošević je Adolf Hitler našeg doba!
Po toj logici, ko je protiv Srba – taj ne može da bude loš i ne sme da bude predstavljen negativno. I sada se, eto, pojavljuju reportaže Ulfkotea. On o Albanacima piše ne kao „demokaratima“ i „gerilcima koji se bore za slobodu“, već kao o opasnoj mafiji koja trguje heroinom po Zapadnoj Evropi! Štampa Zapada zahteva da NATO otvoreno podrži U-če-ka (UČK), a odjednom se pojavljuje neko, i to iz uglednog Frankfurter algemajne cajtunga, i priča sasvim suprotno!
U to vreme suprotno od nemačke štampe pišu mesečni časopis Konkret, berlinski dnevni list Junge velt, za koje sam ja u to vreme pisao, te nekoliko manjih, uglavnom komunističkih novina. Ali da u to vreme tako piše neko ko radi za vodeći nemački list FAC, i to o stvarima koje su tabui za političku i medijsku elitu Nemačke – to je bilo nešto sasvim novo. Da, i gotovo nemoguće. U to vreme biti kritičan prema Albancima, značilo je biti kritčan i prema NATO–paktu. Ulfkoteovo pisanje bilo je za sve novinare prava senzacija.
Od 2008. Udo Ulfoke prestaje da radi za FAC i te godine se zaposlio u izdavačkoj kući Kop („Kopp Verlag“). Izdavač je objavljivao i politički list (on-lajn), a Ulfokote je postao glavni urednik. Tad sam lično upoznao Ulfkotea jer sam i ja bio član redakcije toga lista.
Mnogo sam naučio od Ulfkotea: kako se prave novine, na koji način se nalaze naslov i podnaslov nekog članka kao i stilske finese. Na mene je ostavljala utisak ozbiljnost sa koju je Ulfkote pokazivao kad je trebalo da se pozabavimo nekom važnom, aktuelnom temom. Još iz vremena kad je radio za FAC, Ulfkote je imao dobre kontakte sa nemačkom obaveštajnom službom. Naučio je da Be-en-de ne širi samo „čiste informacije“, već da namerno plasira u javnost i dezinformacije. To je jedna od glavnih tema i u njegovoj knjizi Kupljeni novinari.
Poslednji put sam imao zadovoljstvo da ga sretnem 2015. godine. Bili smo pozvani da govorimo na javnom skupu u Drezdenu u organizaciji pokreta Pegida. Puni naslov te skraćenice imena pokreta glasi: Patrioti Evrope protiv islamizacije Zapada. Ovo je bio naš odgovor na nekontrolisanu poplavu migranata iz muslimanskih zemalja na Nemačku, kao i na nasilje koje islamski migranti čine protiv stanovništva Zapadne Evrope. Žrtva agresivnih muslimana veoma često su Nemice, najčešće mlade žene. Našem pokretu pošlo je za rukom da u decembru 2014. i januaru 2015. u Drezdenu organizujemo deomonstracije protiv islamizacije Nemačke, a okupljalo se i 40.000 ljudi.
Ulfkote je postao slavan, kada je u januaru 2015. pred masom demonstranata u Drezdenu održao govor kojim je na ubedljiv način upozorio hrišćansku Evropu na opasnost koja joj preti od islamizacije. Pokret Pegida je u Ulfkoteu dobila harizmatičnog lidera. Povod su bila ona ubistva u Parizu, kada su islamisti 7. janaura 2015. upali u redakciju satiričnog lista Šarli ebdo i ubili dvanaest Francuza, a među njima i glavnog urednika novina.
Nemačke političare i finasijsku elitu uplašila je masovnosti pokreta i jedini izlaz našli su u zabrani Pegide. Glavni nemački mediji, umesto da se bave osudom islamskog terorizma, preusmerili su kampanju na Pegidu i proglasili da pokret širi mržnju prema strancima.
Suprotno tvrdnjama masovnih medija u Nemačkoj, Udo Ulfkote nikada nije bio ekstremista. Nikad nije podržavao ni levičare, ni desničare. Politički je stajao na umerenim, građanskim pozicijama, blisko centru. To mu je, nema sumnje, nasleđe iz vremena kad je pisao za FAC. Ostao je veran demokratskim principima i kasnije, kada je radio za Kop.
U privatnom životu bio je povučen, čak pomalo i stidljiv. Bio je visok, krupan čovek iz nemačke pokrajine Vestfalije, rođen u januaru 1960. Imao je plave oči koje su ulivale sagovorniku poverenje. Bio je plavokos i delovao je znatno mlađi nego što su govorile njegove godine. Ukratko, izgledao je kao tipični Nemac iz nekog holivudskog filma.
Imao je blagu narav, pitom čovek. Oružje mu je bilo pero i novinarski blok, pisana reč. Kao hirurg, precizno je upotrebljavao reči protiv laži koje su širili njegovi protivnici. Zbog toga je bio omiljen kod miliona nemačkih čitalaca.
Nemački političari i režim su ga mrzeli. Kad je 13. janaura 2017. umro, bio je to šok za sve nas koji smo ga poznavali i cenili. Mnogi su se pitali, da li je reč o smrti ili ubistvu? Ovim pitanjem sam se i ja intenzivno bavio.
Pitanje smrti Uda Ulfkotea postavio sam i šefu izdavačke kuće Johanu Kopu koji je bio u stalnom kontaktu sa udovicom Uda Ulfkotea. Na osnovu tih informacija – a na tome je naročito insistirala udovica Ulfkotea – ostalo je da je njen muž Udo umro od srčanog udara i da nema govora o ubistvu. Činjenica jeste da je Ulfkote već godinama bio ozbiljno bolestan i više puta operisan na srcu.
Iza Uda Ulfokote ostala je velika praznina. Lično je bio hrabar čovek i beskopromisno se borio za pravdu i istinu. Njegove knjige i dalje su žive, tiraži rastu. Mi nastojimo da nastavimo njegovim putem, da se borimo za ono za što se i Udo Ulfkote borio, dakle, za slobodu govora i nezavisnu štampu.
Jirgen Elzeser
(Autor je nemački novinar, publicista, uređivao je nekoliko novina i časopisa. Preko deset godina je glavini i odgovorni urednik mesečnika Kompakt (Compact, Magazin für Souveränität), vodećeg magazina konzervativne orjentacije u Nemačkoj. Među knjigama koje je objavio zapažen je autobiografski spis „Ja sam Nemac“.)
