Nikola Milošević

Nikola Milošević je bio jedan od retkih predstavnika srpske intelektualne elite koji nije „pevao“ po dirigovanim notama i nije ćutao u vremenima kada su fukare i lopovi izmigoljili iz jazbina, kada su vremena bila mračna, pa i kad je taj mrak 2000. navodno otklonjen.
Još od ranih dana, profesor teorije književnosti, veliki poznavalac i poštovalac lika i dela Miloša Crnjanskog, umeo je da digne svoj glas: i 1968. kada se, ugrozivši uspešnu akademsku karijeru, obratio pobunjenim studentima bukvalno sa katedre, stojeći na njoj; kada se sedamdesetih drznuo da kritikuje Marksa u zemlji koja je isticala da svoje temelje gradi na marksizmu; kada je sredinom osamdesetih njegova kritika Staljina izazvala reakciju i sovjetske države koja je tražila njegovo izbacivanje sa fakulteta; kada je i devedesetih podigao glas protiv novog političkog jednoumlja i amaterizma; i na kraju — i posle 2000. kada nije želeo da dozvoli da se ćutke prelazi preko laži i farse prikrivenih pumpanjem entuzijazma i ponovnim zamazivanjem očiju javnosti.
Svih tih decenija akademik Nikola Milošević naslušao se i proživeo je razne priče i sisteme o demoktariji, o bratstvu i jedinstvu, o patriotizmu, ali je bio jedan od rektih čiji je život istinski obeležen demokratskom, liberalnom svešću i rodoljubljem.
Nikola Milošević je bio jedan od osnivača Demokratske stranke 1990. da bi potom sa još deset uglednih intelektualaca osnovao Srpsku liberalnu stranku koju je vodio do smrti.
Pravdoljubiv, oštre misli i pera, iskreno posvećen demokratiji, nije poput nekih svojih kolega sa univerziteta odmah po slomu Miloševića potrčao za upravnim odborima, ambasadorski mestima i savetodavnim titulama. U 2003. godini izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini, na listi Demokratske stranke Srbije. Ali poslanički mandat nije ga odveo u razne poslovne i imovinske kombinatorike.
I tada, kao i pre 2000. bio je ono što i oduvek — intelektualac, iskreno predan svom radu i moralu, kritički nastrojen prema svemu i svakome, uključujući i sebe samog.

„Nikola Milošević je imao tu iluziju da se poštenjem bez novca može nešto postići i u tom pogledu je zaboravio na antropološki pesimizam kojem je načelno pripadao.“