Vasilij Aksjonov

Vasilij Aksjonov

Vasilij Pavlovič Aksjonov (20. avgusta 1932, Kazan – 6. jul 2009, Moskva) – ruski pisac i scenarist. Njegovo stvaralaštvo, u kojem je odraza našla ruska istorija druge polovine prošloga veka, s pravom može da se nazove letopisom našeg vremena. Sin visokokog partijskog radnika Pavla Aksjonova, zatočenog početkom tridesetih godina zajedno sa ženom, Vasilij Aksjonov je već kao dete na svojoj koži osetio tragiku „staljinovskih vremena“.

Detinjstvo budućeg pisca detaljno je opisala njegova mati Jevgenija Ginzburg u knjizi Strma maršruta (1967-1977). To je jedno od najiskrenijih dela koja pripovedaju o strahotama represalija i životu političkih zatvorenika po logorima i zatvorima.

Aksjonov je odrastao u Magadanu, mestu progonstva njegove majke. Dečak je bio nevoljni svedok razgovora između ljudi koji su bili osuđeni zbog političkih pogleda. Njihova razmišljanja o protivurečnostima sovjetskog sistema u znatnoj su meri uticala na pogled na svet budućega pisca.

Diplomirao je 1956. na Medicinskom fakultetu „I.P.Pavlov“ u Leningradu. Prve Aksjonovljeve pripovetke, objavljene u časopisu Junost (1959), prožete su slobodarskim raspoloženjem. Rodila ih je ideološka „jugovina“, nastala posle 20. Kongresa Komunističke partije SSSR-a. Aksjonovu su slavu doneli realistička pripovest Kolege (1960) i roman Karta do zvezda (1961). Napisani su u ispovednom maniru uz široko korišćenje mladalačkog slenga, što je u književnosti toga doba bilo nedopustivo, pa su odmah izloženi zvaničnoj kritici. Autor je time stekao skandaloznu reputaciju i pred njime su se zatvorila vrata svih ozbiljnih izdavačkih kuća i književnih časopisa. Vasilija Aksjonova to nije zaustavilo. Praktično odmah pojavile su se pripovesti Pomorandže iz Maroka (1963), Vreme je, prijatelju, vreme je (1964) i mnoga druga dela koja su ironičnim aksjonovljevskim jezikom, na neugodan način opisivala sovjetsku stvarnost. Sudari s cenzurom i zvaničnom kritikom doveli su do piščevog iznuđenog ćutanja: zabranjeno je objavljivanje Aksjonovljevih romana Opekotina (1969) i Ostrvo Krim (1977). Poslednji je odmah postao kultna knjiga o ostvarenoj utopiji. Kao što je poznato, Krim je poluostrvo, a kod Aksjonova to je ostrvo do kojeg nisu dosegle socijalističke reforme, naseljeno potomcima ruskih plemića. Čak je i sam naslov romana protivurečio zdravoj pameti, pa je zvučao kao podsmeh uobičajenim predstavama o svetu, premda je reč o veoma pametnoj knjizi, punoj nostalgije i gorčine.

Godine 1980, posle oštrih napada u zvaničnoj štampi, oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo. Od tada živi izvan Rusije.

U emigraciji Aksjonov ne prestaje sa književnim stvaranjem. Nastavlja da piše, i to ne samo na ruskom, već i na engleskom jeziku. Radi kao profesor književnosti na univerzitetima. Ipak, teme njegovih dela ostale su iste – život ruskih građana sa svim njegovim prednostima i manama. U SAD nastale su knjige U potrazi za tužnom bejbi (1986 – priča o Rusiji upoređenoj s Amerikom, i trilogija Moskovska saga (1992).