Kao da mi je u venama strip

Prvi profesionalni strip si uradio 1962–1965. za list „Ferijalac“, po tekstovima
Petra Marša — Pece Petrovića?

– To su bili kaiševi stripa i crteži, bio mi je lep honorar. To i nisu bili neki crteži,
kao što se može videti sada, više su to bili krokiji, sve je pravljeno na brzaka.
Ali, oni su bili zadovoljni, ceo Ferijalac je bio iscrtan. Čak su pisali da sam član redakcije, jer sam bio njihov karikaturista.
To je prva zvanična redakcija u kojoj si bio?
– Jeste, i to je trajalo. A kako smo posle napustili sve, sad se ne sećam. Što kaže Peca: zajedno smo i izašli. Znam da se nismo svađali, nismo nešto demonstrativno
napustili, nego je to samo prestalo.
Da li te je to okuražilo da sanjaš o većim stripovima?
– Ne, nisam ja to toliko sanjao. Ja sam strašno voleo da radim u nekom timu. Recimo, da si me pitao tada šta bih voleo da radim — ja bih rekao da bih voleo da radim na crtanom filmu. To bi mi bio san, u studiju da radimo zajedno.
To je bilo posle 1965. godine?
– Da, ja sam tad radio u Jugoslovenskom građevinskom centru kao projektant na stalnoj izložbi građevinarstva sa mojim kumom Zoranom Masnikovićem. On je arhitekturu završio na Akademiji, a supruga mu je Danica Masniković, poznata slikarka. To je bilo u Bulevaru revolucije u Beogradu, visoka zgrada od 11 spratova sa posebnim sektorom koji smo mi održavali i pravili izložbe građevinarima iz cele Jugoslavije. Imali smo dobar posao, svaki drugi mesec platu viška. A sektor preko puta nas je imao tek osamdeset odsto plate.A onda je Dikan ušao u vaše živote 1969. godine, preko Ninoslava Šibalića…
– Šibalića sam znao kao kolegu sa Akademije primenjenih umetnosti. On je bio starija godina od mene. Nije bio na grafici, već na vajarstvu, koliko se sećam. Pošto je Akademija imala malo studenata, do pete godine smo u istoj prostoriji radili. Svi smo se znali, a profesori su se kao roditelji brinuli o nama. Barem je tako bilo dok sam ja tamo bio. A onda se nismo više videli, jer sam ja, kad sam završio Akademiju, otišao da se zaposlim. I krenuo sam jednom nešto da završim kod tadašnje Akademije u Ulici 7. jula, preko puta Patrijaršije, i baš tu, ispred kafane „Znak pitanja“ smo se sreli. I Ninoslav mi kaže: „Znam da ti radiš te stvari“ — jer sam ja te radove pokazivao, a i možda je gledao u Ferijalcu to što sam crtao. I rekao je: „U Zabavniku
hoće da pokrenu domaći strip. Javi se Nikoli Lekiću, glavnom uredniku. On traži
nekog da mu crta“. I ja odem tamo i nađem Nikolu. On se profesionalno postavio,
nije detaljisao, ali je konkretno dao zadatak baš ovim rečima: „Hoćemo da pravimo
našeg Asteriksa. Ako Francuzi imaju Gale, što mi ne bi imali neke naše Slovene?
Dva Stara Slovena, momčinu i njegovog strica — jedan visok, mlad i jak sa buzdovanom, drugi stric star, nizak i pametan.“ — U početku je Vukoje bio stric, posle je tek ponegde bio i ujak. — Prošli su Balkanom pre Seobe starih Slovena i zatiču tu razne narode, poznate i nepoznate…
Samo tako šturo je opisao likove?
– Nikola je bio profesionalac, on je znao da ne sme da utiče na nas. Ništa mi nije rekao oko garderobe ili crteža, ili da mi je rekao da nacrtam veliku kosu. Ja sam napravio crteže i obojio, i to temperom i četkicom. I to sam se baš potrudio — da bude dobro nacrtano. Žao mi je što su mi to