Kao da mi je u venama strip

Prvi profesionalni strip si uradio 1962–1965. za list „Ferijalac“, po tekstovima
Petra Marša — Pece Petrovića?

– To su bili kaiševi stripa i crteži, bio mi je lep honorar. To i nisu bili neki crteži,
kao što se može videti sada, više su to bili krokiji, sve je pravljeno na brzaka.
Ali, oni su bili zadovoljni, ceo Ferijalac je bio iscrtan. Čak su pisali da sam član redakcije, jer sam bio njihov karikaturista.
To je prva zvanična redakcija u kojoj si bio?
– Jeste, i to je trajalo. A kako smo posle napustili sve, sad se ne sećam. Što kaže Peca: zajedno smo i izašli. Znam da se nismo svađali, nismo nešto demonstrativno
napustili, nego je to samo prestalo.
Da li te je to okuražilo da sanjaš o većim stripovima?
– Ne, nisam ja to toliko sanjao. Ja sam strašno voleo da radim u nekom timu. Recimo, da si me pitao tada šta bih voleo da radim — ja bih rekao da bih voleo da radim na crtanom filmu. To bi mi bio san, u studiju da radimo zajedno.
To je bilo posle 1965. godine?
– Da, ja sam tad radio u Jugoslovenskom građevinskom centru kao projektant na stalnoj izložbi građevinarstva sa mojim kumom Zoranom Masnikovićem. On je arhitekturu završio na Akademiji, a supruga mu je Danica Masniković, poznata slikarka. To je bilo u Bulevaru revolucije u Beogradu, visoka zgrada od 11 spratova sa posebnim sektorom koji smo mi održavali i pravili izložbe građevinarima iz cele Jugoslavije. Imali smo dobar posao, svaki drugi mesec platu viška. A sektor preko puta nas je imao tek osamdeset odsto plate.A onda je Dikan ušao u vaše živote 1969. godine, preko Ninoslava Šibalića…
– Šibalića sam znao kao kolegu sa Akademije primenjenih umetnosti. On je bio starija godina od mene. Nije bio na grafici, već na vajarstvu, koliko se sećam. Pošto je Akademija imala malo studenata, do pete godine smo u istoj prostoriji radili. Svi smo se znali, a profesori su se kao roditelji brinuli o nama. Barem je tako bilo dok sam ja tamo bio. A onda se nismo više videli, jer sam ja, kad sam završio Akademiju, otišao da se zaposlim. I krenuo sam jednom nešto da završim kod tadašnje Akademije u Ulici 7. jula, preko puta Patrijaršije, i baš tu, ispred kafane „Znak pitanja“ smo se sreli. I Ninoslav mi kaže: „Znam da ti radiš te stvari“ — jer sam ja te radove pokazivao, a i možda je gledao u Ferijalcu to što sam crtao. I rekao je: „U Zabavniku
hoće da pokrenu domaći strip. Javi se Nikoli Lekiću, glavnom uredniku. On traži
nekog da mu crta“. I ja odem tamo i nađem Nikolu. On se profesionalno postavio,
nije detaljisao, ali je konkretno dao zadatak baš ovim rečima: „Hoćemo da pravimo
našeg Asteriksa. Ako Francuzi imaju Gale, što mi ne bi imali neke naše Slovene?
Dva Stara Slovena, momčinu i njegovog strica — jedan visok, mlad i jak sa buzdovanom, drugi stric star, nizak i pametan.“ — U početku je Vukoje bio stric, posle je tek ponegde bio i ujak. — Prošli su Balkanom pre Seobe starih Slovena i zatiču tu razne narode, poznate i nepoznate…
Samo tako šturo je opisao likove?
– Nikola je bio profesionalac, on je znao da ne sme da utiče na nas. Ništa mi nije rekao oko garderobe ili crteža, ili da mi je rekao da nacrtam veliku kosu. Ja sam napravio crteže i obojio, i to temperom i četkicom. I to sam se baš potrudio — da bude dobro nacrtano. Žao mi je što su mi to uzeli i ja to više nikad nisam video. I
tek pošto sam to predao, on mi je rekao da je to dao i drugima: „Pa ćemo mi nekoga od vas da odaberemo, nekoga ko nam bude odgovarao…“
Znaš li možda ko su bili ti drugi crtači?
– Ne. Ne znam čak ni koliko ih je bilo. Ali me je Nikola brzo pozvao nakon toga. Kaže: „‘Ajde, dođi! Redakcija je izabrala! Jednoglasno smo svi odabrali tvoj crtež.“ I onda mi je dao scenario i ja sam uzeo to da crtam. E sad, tu prvu tablu što sam nacrtao, ona meni nije… Jako je loša, loši su crteži, loše je sve, nije bilo profesionalno. Ali teši me to što su i Miki i Paja u početku bili loši. I Asteriks je bio loš. Nisu bili takvi kakvi su sad.
Tek je trebalo da sazri…
– Ja bih to tad ponovio, ali nije bilo vremena, zato što je sve bilo strašno brzo. Oni
su uvek žurili. A da je to bilo malo studioznije, pa da su rekli „‘Ajd još jednom“, pa
neke korekcije… Ali ne: kako ga nacrtam, tako to ide. Čak sam nacrtao jedan momenat gde Dikan ide preko mosta, sudara se sa nekim badžom, pa ovoga nose na nosiljci. A iza su neke figure, tako da je ispalo, kad se obojilo, da ovi iza nemaju noge. To može da prođe nekad u crtežu, kao kroki, ali kad se oboji moraš da mu nacrtaš, ili da zacrniš kao senku. I to je bio kiks. Ali posle sam brzo ušao u štos, pa sam video šta treba.
Za prve crteže je vezana i anegdota iz Herceg Novog, kad su susedi 1969. videli tvoje crteže, najavu za Dikana, na malom ekranu…
– Moji roditelji se pohvalili kako treba da ide neki strip u Zabavniku. A Zvonko veterinar im kaže: „Vidjeli smo na televiziji neke rugobe“, jer to su njima bili strašno
ružni crteži.
Na prvobitno ime lika je imala primedbe legendarna Krinka Vitorović (1919–2012), novinarka i prevodilac, koja je postala i kuma junaku…
– Pa jeste, radni naslov mu je bio „Bikan“. Kao: „jak kao bik“. A u to vreme se gledalo
da se neko ne uvredi.

Lazo-Sredanovic-za-intervju_sajt_03

Kako je izgledao rad sa Ninoslavom Šibalićem?
– Nije on davao scenario meni, već Nikoli, a Nikola je meni davao. Šibalić je bio jedan zanimljiv čovek, malo slikar, malo vajar. Imao je neku kafanicu, tamo je njegovo društvo bilo. Tako da je on napisao 13 tabli stripa u prvoj epizodi.
Kakav je bio osećaj kada si pročitao scenario prve epizode?
– Bilo mi je dobro kao tekst, jer je imalo par dobrih fazona. Po meni, ja tu nisam bio najbolji crtač — i to se vidi. Ali ti fazoni u stripu bili su baš dobri, mada je bila kratka epizoda. Nije to bila zaokružena priča, da ima početak, razradu i kraj, nego par događaja, radnju… „Buzdovanske igre“, borba, šta ja znam.
Ali je bilo nadahnjujuće?
– Jeste! Uživao sam u tome. To je nešto što sam voleo da radim, pa mi nije bilo teško. I uvek kad je bio dobar scenario sa zadovoljstvom sam radio i jedva sam čekao da počnem. To je bilo ono što me je držalo. Ali kada je bio loš tekst, izmišljao sam nešto, samo da ne počnem da radim.
Kako je izgledala saradnja sa Milenkom Matickim? On je napisao najveći broj
epizoda, uz Lekićev nadzor.

– Matickog sam video samo jednom, mislim da je to bilo u redakciji Zabavnika. Ja sam njega znao kao dečijeg pisca, kao ime. A sve sam shvatao kao radni zadatak, da prema scenariju napravim svoj deo posla. Bilo je u tim pričama zanimljivih momenata, stvari koje su interesantne za crtanje.
A kako reaguješ kad danas vidiš decu da se smeju, uživaju u tim epizodama iz prve knjige?
– Malo mi je čudno, moram da priznam. I prosto ne verujem, znajući kakvo je stanje sad sa mobilnim telefonima, igricama i tim čudima. Nisu valjda toliko zainteresovani
za strip?!
Obojica smo se uverili kako i danas ima dece koja znaju napamet te epizode…
– Mi smo se uverili. Ali da li je to tako malo šire?